https://krusevacgrad.rs/nina-simic-pravnica-u-penziji-i-publicista-krusevacka-hronika/

Nina Simić, pravnica u penziji i publicista: Kruševačka hronika

Postavljeno: 20.09.2026

U Opštinskoj biblioteci u Varvarinu nedavno je predstavljena knjiga Nine Simić „Kruševačka hronika“ u izdanju Istorijskog arhiva Kruševac, o kojoj su govorili književnica Ljubica Petković i ćerka autorke Irena Despotović, a književnik iz Paraćina Tomislav Đokić je napisao recenziju

Posle promocije knjiga Stanislava Saše Simića, koja je bila u junu prošle godine, Nina Simić je napisala svoju knjigu “Kruševačka hronika” u izdanju Istorijskog arhiva Kruševac.

– Za knjigu „Kruševačka hronika“ uradila sam 50 reportaža – intervjua sa različitim ljudima, posebnih sudbina i zanimanja, koji su govorili o svojim sećanjima na Kruševac i na društvene prilike u njemu. Jedni su pričali o sećanjima na vreme posle Drugog svetskog rata, a drugi o idiličnim komšijskim odnosima, o Pionirskom parku, o Novom naselju, o Gimnaziji, letovanjima sa Gimnazijom i o odnosu komunističke vlasti sa književnošću.

– Neko je rekao: „Profesor se smrti ote, i ode u đačke anegdote“. Ova knjiga čuva njene likove od zaborava. Priredila sam knjigu „Moji sabesednici“, to je nova knjiga tekstova i reportaža iz zaostavštine mog oca – čuvenog kruševačkog novinara „Pobede“ Stanislava Saše Simića, koji je preminuo pre 20 godina. On je napisao i knjigu „Zlatan ram“. Priredila sam i objavila drugo dopunjeno izdanje knjige „Stari Kruševljani“ moga oca, čiju je recenziju davno napisao Miomir Hari Ristović, koju je 1997. godine prvi put izdalo NIP „Pobeda“.

– U svim ovim poslovima mnogo mi je pomogla ćerka Irena Despotović, koja je i govorila na promociji o predivnim sećanjima na svoga dedu, a moga oca.

„Moji sabesednici“ je zbirka reportaža, oko 50, koje su izlazile u Pobedi, a koje nisu obuhvaćene prvim dvema Sašinim knjigama „Stari Kruševljani“ i „Zlatan ram“. Junaci reportaža su borci Rasinskog odreda, ratnici, neki streljani od svojih saboraca, neki od neprijatelja… zatim učitelji, sudije, zanatlije, vodeničari i skeledžije, domci , hirurzi, jedan urednik Pobede…

Mnoge reportaže imaju dokumentarnu vrednost, jer da nije zapisano, ne bi ni postojalo. Neke su baš potresne: sudbina Milana Ivića Junaka, koji je streljan sa 19 godina zbog sitnica koje mu je poklonila devojka iz sela Buci. Zatim streljanje 350 ljudi pod Bagdalom 29. juna 1943. godine o čemu priča sudija Skale. Pa sudbina učitelja Milije iz škole u Velikoj Lomnici.

Neke su više lirske kao opis junskog vašara 60-tih godina ili reportaža o potočari u Pojatu, ali su one i svedočenje o svetu kojeg više nema i koji mlađi nisu zapamtili. Intresantne su i priče o nekadašnjim kruševačkim lekarima i njihovoj posvećenosti i radu po udaljenim selima, o školovanju u siromaštvu i velikoj želji za učenjem. O Vaspitno popravnom domu u Kruševcu koji je kako kaže „sanatorijum za karakter“. O slepom telefonisti koji je izgubio vid tražeći kao dečak lastavičje gnezdo, ali je pun optimizma. O 11 trsteničkih inženjera koje je kao matore radnike školovala „Petoletka“ da završe mašinstvo i stimulisala ih nagrađivanjem za svaki položeni ispit.

Zabeležene su i sudbine vlasnika kuća u jednom vremenu kad su podstanari bili više zaštićeni i imali više prava od vlasnika i kad ih je opština useljavala bez pitanja ako je smatrala da postoji višak stambenog prostora. I tako su neki vlasnici živeli u šupama pored svoje kuće u kojoj je stanovao podstanar, što je sad neshvatljivo. Autor je pokazao uvek razumevanje i empatiju za svoje sabesednike, male ljude sa velikim problemima. Voleo je ljude i pravdu.

Tu je i naš sugrađanin, prodavac lozova, čovek prodaje srećke a sam je nesrećan. Problem mu prave ljudske pakosti. Intresantan je i tekst za jubilarni 1.000 broj „Pobede“ objavljen na naslovnoj strani 1968. godine o težnjama i teškoćama novinarskog poziva sa zaključkom da zvezda vodilja novinarima treba da bude Istina.

Neki od sagovornika su urolog Mića Pop, Steva Kralj, Stoilović, Bata Đidić, Ljiljana Đoković, sveštenik Aleksandar Erić, enciklopedista Slobodan Simonović, dr Petar Počekovac, Ljubica Nenezić, Rada Bajić, zlatar Gaši, Dragan Rašković iz Narodnog muzeja, novinar Dragoslav Gogić i drugi. Priče su nastale uglavnom razgovorima u gradu, u KCK, u kafiću „Lipa“ i na drugim mestima. U knjizi sam objavila svoju pesmu o Sanji Milenković iz Varvarina, koja je poginula na Varvarinskom mostu 1999, a razgovarala sam i sa njenim ocem Zoranom, nastavnikom matematike u penziji i višegodišnjim predsednikom Opštine Varvarin.

Nina Simić rođena je u Kruševcu 1956. godine. Završila je Pravni fakultet u Kragujevcu. Radila je u GP „Jastrebac“ i u Domu učenika srednjih škola. Sada je penzionerka, sprema novu autorsku knjigu i nada se da će biti publikovana oko Nove godine. Piše pesme i priče.

Stanislav Saša Simić živeo od 1929. do 2005. Radni vek proveo je u kruševačkoj Pobedi, gde je stekao ugled jednog od najboljih novinara Kruševca. Negovao je sve žanrove: izveštaje, članke, komentare, intervjue i reportaže. Što se reportaža tiče, on spada među najbolje pisce ove novinarske forme, ne samo u gradu Kruševcu, već i u čitavoj Srbiji. Objavio je dve knjige Stari Kruševljani
i Zlatan ram u kojima je oko 150 reportaža, koje odlikuje ne samo dokumentarna nego i literarna vrednost. Jednom svom prijatelju, posle njihovog predstavljanja javnosti, rekao je: „Veruj mi, kao da sam ostvario neki san“. Kada se Saša upokojio pisac Đurica Lazić iskazao je: „Otišao je kao dirigent orkestra sastavljenog od likova iz njegovih reportaža. Oni su izveli svoje partiture, a on se poklonio publici i sišao sa podijuma.“

Posthumno njegova kćer Nina sakupila je neobjavljene reportaže i javnosti predstavila knjigom „Moji sabesednici“. U knjizi „Stari Kruševljani“ našla se čitava jedna plejada omiljenih čaršijskih likova. Njihova kazivanja o nekadašnjem Kruševcu i njegovim žiteljima između dva rata, u godinama okupacije i u vreme nastajanja jednog novog društvenog sistema – predstavljaju dragocena svedočanstva koja upotpunjuju zvaničnu istoriju kruševačkog kraja. Tekstovi ovog tipa sa protokom vremena dobijaju na vrednosti, i kao svedočanstva i kao literarno štivo koje se iščitava, koje pleni pažnju i širi vidokrug čitaočeve obaveštenosti i radoznalosti.

(Jedna lična impresija, meni je za pisanje nekih mojih radova ova knjiga ušla u spisak korišćene literature. Inače, budući odranije poštovalac Sašine reči, počastvovana sam što me je njegova kćer Nina pozvala da probesedim koju i u Kruševcu i ovde).

O Sašinom umeću promišljao je i zabeležio impresije novinar i kolega Miomir Hari Ristrović. O knjizi „Zlatan ram“: “Tragajući za sudbinskim pitanjima junaka svojih priča, koje su najmanje bile puki reporterski zapis, a daleko više celovito osluškivanje jednog bogatog životoka, Saša Simić, kao malo ko u ovoj zlehudoj profesiji otrgnuo je od svakodnevice i žrvnja vremena čitavu nisku onih trenutaka bez kojih je nezamislivo čovekovo postojanje i trajanje unutar jednog rama, omeđenog civilizacijskim, etničkim, etičkim i biološkim parametrima.“

Ovo je knjiga sa puno podataka o Kruševcu, iz koje se može mnogo saznati o njegovim starim žiteljima, običajima, gospodskim zabavama, zanatlijama i trgovcima, kafanama kojih je jedno vreme bilo 119 u gradu. Kako je najuža i najkraća ulica dobila ime Bulevar po bulama, kome je posvećena čuvena pesma “Od kako je Banja Luka postala nije lepša udovica ostala“, kako je Čkaljin otac bio kvitar na vagi na stočnoj pijaci, kako je majka čuvenog golmana Firge tukla igrača “Šumadije“ kad je Firgi slomio nogu… Da je u starom Kruševcu u svim berbernicama neko svirao, da su oficiri od plate morali da kupe konja. Kako se kod Obrenovića dobijalo srpsko podanstvo odnosno državljanstvo: trebalo je kupiti dva konja i platiti seljaka da služi vojni rok… Kako su izgledale Lazaričke litije za svetu Trojicu… Kakav je bio predsednik opštine Anta Pačkiš koji je jednom i svoje sinove poslao u zatvor.

U gradu su, pre nego što je dobio struju, postojala samo tri fenjera: kod Nove pijace, kod Spomenika i kod Donje Vage. Nije bilo nijednog policajca. Tek je 1930. godine ustanovljena gradska policija. Saznajemo i ko je imao prvi automobil u gradu, kako je izgledala šaljiva “divlja“ svadba u dane Bele nedelje gde je mladoženja jahao magarca natraške okrenut.

Saznajemo i o raznim zanatlijama: voskarima, abadžijama, čaršijskim krojačima, vunarima, kovačima, pekarima, obućarima… Pre rata trgovaca i zanatlija je bilo preko 300 u gradu. A pri oduzimanju radnji posle rata samo su Slovenci i Hrvati mogli da isprodaju ono što se zateklo u radnji. Pa da je Stara čaršija imala divan drvored ispod koga si mogao da ideš i ne pokisneš. Da su kafedžijama gosti mogli slobodno da ostave novac na čuvanje u kesi od sušenog svinjskog puvala i to bez ikakvog brojanja. Reč je vredela više nego ček.

Pa kako se prevozila pošta… Kako je Čeda Operater učio kod gazdarice pri svetlosti plamena od šporeta tako što otvori vratanca. Neobična je i priča o Vladi Mišiću koji je kroz Albaniju nosio u torbici kokicu i petlića, kokica mu svakog dana snese po jedno jaje, a da petao ne bi kukurikao i odavao položaj podmazivali su ga glicerinom.

O čuvenom hirurgu Nikolajeviću, čiji je otac Demosten bio dvorski lekar kod Obrenovića. I zašto je po kazni prebačen u Kruševac, jer se sporo spremao kad su ga zvali da operiše Brozovog sina.

Intresantne su i priče o šegrtima koji su počinjali da uče kod majstora već kao deca od 12 godina, a kažu da đavo samo nije hteo da bude vojnik i šegrt. Kako je naselje Grštak dobilo ime po Cincarima – Grcima. O talentovanim ciganskim sviračima koji su violinu naučili na sluh, ne znajući note!

Da su u kruševačkoj gimnaziji odeljenja uglavnom bila bez odličnih učenika, vrlo dobri su se brojali na prste, a svaki drugi đak je padao ili ponavljao. Da li su đaci bili lošiji ili je kriterijum bio strožiji? A profesor Medenica je kad uđe u razred lupao dnevnikom u katedru i grmeo: Sedi marvo!

Neobična je i sudbina Duleta Rusa koji se kao 13-ogodišnji dečak priključio ruskoj vojsci i sa njima išao preko Beograda, Pešte, Beča, Moskve prema dalekom istoku do Port Artura. A i sudbina gimnazijalaca – skojevaca koje je na Goli otok sprovodio njihov omiljeni rukovodilac Mića Korčagin.

Kako je kasapin Mija Klinca ulazio sa konjem u kafanu. Kako je Radoslav Stojković Dosa kao student spremao đake iz bogatih kuća i učio ih da je penkalo lakše od pijuka. Pa kako je porodica Paskaljević imala jednu od najlepših kuća u gradu ali im je sve oduzeto posle rata i da je glumac Bata izrazio želju od od opštine dobije jednu sobicu.

Stari Kruševljani (1997, drugo izdanje 2025), Zlatan ram (2001 i 2025) i Moji sabesednici (2025), je posthumno priredila njegova ćerka Nina, i tom prilikom dobila podsticaj da i sama počne da se bavi istim poslom. Objavila je knjigu „Kruševačka hronika“, koliko smo obavešteni radi i na sledećoj knjizi. Pesnikinja, pisac kratkih priča, koje već objavljuju objavljuju poznati srpski časopisi, saradnica kruševačke revije „Čarapanija“.

Živomir Milenković