https://krusevacgrad.rs/znamenite-krusevacke-porodice-hanauska/

Znamenite kruševačke porodice: Hanauska

Postavljeno: 26.07.2026

Porodica Hanauska (češki: Hanuška) je češkog i nemačkog porekla, a na prostor Srbije (konkretno u Kruševac) doneo ga je krajem 19. veka pekar Franc Hanauska, rodom iz Češke. Franc Hanauska (1861–1936) došao je iz mesta Jansdorf u Češkoj i po nacionalnosti je bio sudetski Nemac. U Kruševcu je otvorio pekaru o uveo moderne evropske načine prodaje peciva.Poznati nosioci: Njegov unuk bio je poznati srpski pozorišni reditelj i profesor Borivoje Bora Hanauska (1915–1968), rođen u Kruševcu

Piše: Ognjen Milićević

Na mestu današnjeg objekta „Češalj“ nalazila se poslastičarnica i pekarska radnja porodice Hanauska. Jovan Hanauska je do 1934. godine držao poslastičarnicu i stovarište ratluka, nakon čega je Terezija Hanauska otvorila pekaru.

Osnivač porodičnog posla, Franc Hanauska (1861–1936), rodom iz Jansdorfa u Češkoj, došao je u Kruševac krajem 19. veka. Bio je pekar, po nacionalnosti sudetski Nemac. Prvi put se oženio Anom, sa kojom je imao više dece, a drugi put 1900. godine Terezijom Glejzdel iz Češke.

Franc je u Kruševac uveo novine po ugledu na evropske varoši – angažovao je radnike iz Crne Trave, kojima je sagradio kuću u dvorištu. Oni su, obučeni u bele bluze, nosili korpe sa pecivom tokom javnih manifestacija, a zatim i svakodnevno i tako prodavali svoje proizvode.

Posle 1945. godine pekara je nacionalizovana i nastavlja rad u okviru gradskog preduzeća „Blaža Dumović“. Zbog zastarele opreme i lošeg kvaliteta proizvoda, prvog avgusta 1960. pekara je pripojena industriji „Branko Perišić“. Zgrada je srušena zbog izgradnje kompleksa „Češalj“.

Franc Hanauska (1861 – 1936), iz Jansdorfa (Češka), pekar. Franc je sudetski Nemac koji je krajem 19. veka došao u Kruševac. Iz prvog braka je imao sinove Johana i Otokara i ćerku Ružu. Drugi put se oženio 1900. godine Terezijom Glejzdel (1874 – 1963), iz Jansdorfa, Čehinjom, sa kojom je imao ćerku Mariju.

Otokar Oto Hanauska (1890-1930), pekar u Beogradu, kome je otac takođe otvorio pekarsku radnju.

Ruža se udala u Užicu i imala sina i dve ćerke.

Marija (1903-1931), udala se za Milana Vukmirovića, iz Aleksandrovca, sa kojim je dobila sina Vladimira (1928), pozorišnog reditelja, koji je živeo u Rijeci (podatke dao Vladimir Vukmirović, oktobra 2011).

Johan (Šane) ili Jovan Hanauska, živeo u Kraljevu gde mu je otac otvorio pekarsku radnju, imao je sina Boru (1915-1968).

Borivoje Bora Hanauska završio je Pravni fakultet u Beogradu. Bio je učenik Glumačke škole i student pozorišnog odseka Muzičke akademije u Beogradu i Filozofskog fakulteta u Pragu. Reditelj je Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, direktor Srednje pozorišne škole i direktor drame Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.

Gimnaziju u Kruševcu napustio je zbog bolesti, rano je izgubio oca i sa nezaraslom ranom od operacije prihvatio se noćnog rada u štampariji i uporedo spremao osmi razred i maturu. Od 1935. studirao je pravo u Beogradu i Pozorišni odsek Muzičke akademije u klasi Petra Konjovića, a završio je i Glumačku školu u klasi Josipa Kulundžića i Jurija Rakitina 1936-1938. Pohađao je seminar za pozorišnu umetnost na Filozofskom fakultetu u Pragu, gde je na njega naročito uticao Emil Burijan.

Radio je kao činovnik 1938-1939, a zatim kao dramaturg dečjeg „Usmenog zabavnika“, pišući dečje dramske igre i konponujući male revije. Za vreme Drugog svetskog rata, nastavio je studije na Akademiji, čiji je rektor i dekan bio Petar Konjović. U tom razdoblju njegovo latentno oboljenje se veoma pogoršalo. Neposredno posle oslobođenja radio je u vojnom pozorištu Jagodinske vojne oblasti, na čijoj sceni je postavio Cankarevog „Slugu Jerneja“. Zbog bolesti je demobilisan i marta 1945. upućen na rad u SNP, gde je neko vreme bio i v. d. direktor Drame, a pokrenuo jei inicijativu za osnivanje pozorišne škole i postao nastavnik u Dramskom studiju.

Od 1948. do 1952. bio je reditelj u Drami NP u Sarajevu, gde se oprobao i kao scenograf. Režirao je i radio-drame i satirične scene, te izveo prvu glumačku generaciju u Bosni i Hercegovini. U Novi Sad se vratio 1952, za dramskog reditelja, da bi od 1954. do 1957. bio glavni urednik „Naše scene“, ali je kao gost nastavio da režira na sceni SNP. Službeno je ponovo reditelj Drame SNP od 1957. Do 15. III 1963, kada je otišao u invalidsku penziju. U tom razdoblju je dve sezone (1958-1960) bio direktor Drame, povukavši se sa tog položaja zbog slabog zdravlja. Jedno vreme je bio i direktor Pozorišne škole, a šef Odseka glume do njegovog ukidanja.

Na mizanscenskoj probi u jesen 1961. pogodio ga je infarkt. Sve vreme je živo delovao u amaterskim pozorištima. Njegove režije na sceni SNP (Nušićevi Narodni poslanik i Pokojnik, Škvarkinovo Tuđe dete, Kornjejčukova Misija mister Perkinsa u zemlji boljševika, Dikensov Cvrčak na ognjištu) bile su zapažene po brižljivoj i tananoj analizi tekstova, traganju za aktuelnošću poruke u njima, izboru čistih i harmoničnih scenskih izražaja i scenskoj kultiviranosti.

U njegovoj režiji komada Cvrčak na ognjištu (1947) prvi put se određenije ispoljilo, uobličilo i zatreperilo ono najbolje i najdragocenije što je u sebi nosio – njegov lirski, poetski i humanom ironijom protkani teatar, koji će on negovati i dalje razvijati kao svoj rediteljski stil. U tom stilu ostvario je svoje izvanredne, antologijske režije Izbiračice (korežija Dimitrija Đurkovića): Pokondirene tikve, Lorkine Donje Rosite, Čiplićevog Traktata o sluškinjama i neke druge, koje pouzdano spadaju u vrhunske domete Srpskog narodnog pozorišta. Svojim radom u Drami ovoga pozorišta dao je bitan doprinos formiranju njene umetničke fizionomije i njenim uspesima u zemlji I inostranstvu u posleratnom razdoblju.

Zalagao se za negovanje savremene domaće drame, uveren da samo ona može osloboditi naše pozoriste „formalizma“ i svih drugih pomodnih „izama“ i dovesti gledaoce u dvorane. Svojim režijama prilazio je s neobičnom marljivošću i strašću, kao omađijan, tražeći i nalazeći mnoga rešenja i mnoga odbacujući, ponekad mučenički lebdeći između malodušnosti i oduševljenja. Nije mu bilo premca po trudoljubivosti, tragalačkoj pasioniranosti i spremnosti da stotinu puta zaroni da bi našao zrno bisera. Njegovim saradnicima nije uvek bilo lako da ga prate na takvom putu. Publika, o kojoj je uvek brižljivo i sa ljubavlju vodio računa, ali ne da joj ugodi po svaku cenu, vraćala mu je ovu pažnju omogućavajući nizu njegovih predstava neuobičajeno dug vek.

Posedovao je moć estetskog sagledavanja i uobličavanja vizuelnog pozorišnog izraza, i uvek prisutnu težnju da se produhovljenom pozorišnom stilizacijom svet pozorišta uznese iznad svakodnevnog životnog sivila, banalnosti i naturalističke surovosti i neleposti“. Ostavio je u rukopisu pozorišne memoare posvećene pretežno životu i radu SNP kroz dve decenije – sa zanimljivim ocenama, analizama i portretima.

Bio je vredan saradnik u Sterijinom pozorju: rukovodilac Centra za dokumentaciju 1965-1966, redaktor izdanja, glavni urednik kataloga Drugog međunarodnog trijenala „Pozorište u fotografskoj umetnosti“ i „Almanaha vojvođanskih pozorišta 1966/67“, te član Glavnog i Upravnog odbora. Za svoj rad dobio je mnoga priznanja: ordene rada II I III reda, dve Sterijine nagrade (1961, 1967), dve nagrade na Susretima vojvođanskih pozorišta (1960, 1967), dve nagrade Udruženja dramskih umetnika Srbije, Oktobarsku nagradu grada (1964) Novog sada i druge.

Otokar Oto Hanauska sahranjen je na Starom kruševačkom groblju pored grobnice porodice Goldner.

Foto: knjiga Milorad Sijića „Znameniti ljudi Kruševca“, Kupindo