https://krusevacgrad.rs/sta-sve-cuva-umetnicka-galerija-skulptura-stremljenje-vajara-milivoja-micica/

Šta sve čuva Umetnička galerija: Skulptura „Stremljenje“ vajara Milivoja Mićića

Postavljeno: 02.04.2026

U Umetničkoj galeriji Narodnog muzeja Kruševac čuva se skulptura „Stremljenje“ vajara Milivoja Mićića iz 1965. godine (bronza, dimenzije 21 cm, inv. br. 76).

Piše: Ognjen Milićević

Usred meteža našeg burnog i bučnog vremena Milivoje Mićić umeo je da sačuva mir i spokojstvo, nikud nije žurio, uvek je strpljivo negovao svoje delo, ne dopuštajući da spoljašnji činioci destrukcije ometu njegovo postepeno zrenje i rast.

„Tiho neimarstvo“ Milivoja Mićića

Iz dubokih ponora imaginacije izronio je nesvakidašnji „univerzum ćutanja“ sazdan od gline i snova, kamena i sećanja, drveta i iskona, gipsa i mašte, bronze i svetla. U tom svetu obitavaju figure i figurine, biste i portreti, spomenička plastika i slobodna forma kao zorni svedoci plemenitog nauma samosvesnog čoveka i pravovernog vajara da zagrabi punoću života i njegovu snagu vitaliteta presadi akcijom stvaralačke volje u sintetičku skulpturalnu formu. Svojim promišljanjima o svetu i čoveku, Mićić preispituje vlastitu savest i stvaralačko iskustvo utemeljeno na izražajnoj logici forme. On strpljivo gradi oblike koji otkrivaju tajnovito tkivo materije, ono unutrašnje iz kojeg se rađa delo. U njegovim skulpturalnim formama naziru se maštovita konstrkcija i snažna usmerenost na odabranu i relevantnu temu. Spontan i osećajan, nepromenjiv je u čvrstini svog uverenja da nijedan put nije zatvoren, ako umetnik traži i nalazi svoju životnu istinu u formi koja je često trag čovekovog osvešćenja, osvedočenja humanizma i smisao stvaranja. Poletom nadarenosti, optimizmom stvaračke volje i snagom individualiteta popločao je svoju likovnu stazu koja prkosno vijuga između Erosa kao principa rađanja, stvaranja, radosti života i Tanatosa, kao mračnog principa prolaznosti, smrti, razaranja.

Umetnost je za njega druga stvarnost, područje lepote, božanski oblik forme, poricanje smrti i aktivnost orjentisana na dosezanja vrhunske duhovne katarze. Pri stvaranju skulpture prvenstveno polazi od stava da je pravi i jedini cilj vajara da sadržajima za koje se opredeli pronađe odgovarajući oblik.

U složenom i slojevitom vajarskom radu Milivoja Mićića primetna je tesna veza između čoveka i dela koja se temelji na dve relacije: psihološkoj, koja podrazumeva projekciju umetnikove ličnosti na ono što stvara i estetičkoj, kojom se čovek u najširem smislu postavlja u središte umetničkog opredeljenja. Jedna skultura ima više profila. Ona je izraz umetnikove ličnosti, njegovog osećanja pred svetom, ona je lice i naličje njegovog poestskog i filozofskog nemira.
Još u gimnazijskim danima u ateljeu Dimitrija Simića prvi put se Milivoje Mićić na delu osvedočio o ulozi i važnosti materijala u oblikovanju skulpturalne forme. Divio se njegovoj lakoći kojom uspeva da dočara ličnost i naglasi njene složene psihičke iznijansiranosti.

Pored aktova, radi i figurine u sedećem položaju, dostojanstvenog držanja i čednog izgleda, uravnoteženog volumena i mirnog toka linije čija je anatomska preciznost i proporcionalost tela donekle narušena, kako bi se postigla veća ekspresivnost. Sudbina čoveka u društvu, stradanja, sećanja na rat, krize i duhovna stanja opredeljuju umetnika i predstavljaju izvorišta u kojima skulptori ostvaruju sadržinu svojih ljudskih i umetničkih ubeđenja.
U traganju za adekvatnom formom, kojom bi materijalizovao čovekovu figuru do simbola, Milivoje Mićić se okreće sebi, zaviruje u ponore sopstva i počinje otkopavanje arheoloških lokaliteta u sebi, gde pronalazi oblike u fundusu sećanja. Kubističkim tretmanom lomljenja forme, naglašava anatomsko – antropološke detalje, snažan ritam i ekspresivnost postiže neobuzdanim kretanjem linije.

Ciklus „Stremljenje“

Svu dramu i očaj čoveka, razapetog između zemlje i neba, sažeo je u sedeću figuru žene, više torzo, koji se oslanja na ruke, bez šaka i pruža jednu nogu bez stopala, dok je druga savijena u stopalu. Surovi i grubi fizički deformiteti ne mogu da odstrane energiju duha koja se svom snagom ispoljava u stilizovanoj glavi usmerenoj u nebo, kao da u njegovim nedoglednim visinama i dubinama traži nadu i spasenje („Stremljenje“).
U izbalansiranom i intimističkom okviru Milivoja Mićića skultura nije samo predstavnik određenog sveta materijala ili zatvorenog značenjskog kruga, ona nosi karakter posrednika između udaljenih stvarnosti – svarnosti duha i stvarnosti materije, subjektivnog i kosmičkog. Svestan da pedalj iznad očiglednog započinje zagonetka života u njegovoj skulpturi dolazi do pomeranja plana sa fizičkog natranscedentni, kada se uspostavljavezasa svetom druge realnosti.

Njegove figure, modelovane sa osećanjem za punoću mase i napetost volumena, kreću se u transcedentalnim sferama i oslobođene od prostora i vremena kazuju na svoj asocijativan način istinu o životu.

Veliko zaveštanje

Milivoje Mićić je kroz figurine uronio u čoveka, pokušao da iznađe i oplemeni sve vidove čovekovog fizičkog stava i emotivnog intenziteta, zapravo one strane koje su mu kao čoveku bile bliže. Celog života Milivoje Mićić je „zemljom hodio a nebo ga je držalo“. Skulpture Milivoja Mićića, sazdane klasičnim postupkom, svojim plastičnim kvalitetima, dubokom proživljenošću i snagom svojih poruka ostaju uvek sveže i nove. U svom sintetičkom ili razuđenom tkivu skrivaju zadivljenost i uzbuđenje čoveka koji se otvoreno suočava sa tajnama postojanja, života i vremena. Suštinska odlika vajarskog dela Milivoja Mićića nalazi se u povezanosti sa tlom. Sve što je izašlo ispod njegovih ruku ima korene u našem tlu, nosi njegove oznake i obeležja, njegov život i istoriju. I „sve je to u jednoj uzvišenoj i simfonijski organizovanoj orkestraciji koja u svom senovitom hintergrundu ima Kruševac, kao istorijski grad, kao epiku i etiku i predmet njegove izuzetne ljubavi“.

Rekli su o Milivoju Mićiću:

„Smatran je za pouzdanu osobu, osobu kakvu želiš za prijatelja, šarmer onog specifičnog čarapanskog tipa, koji je (i zbog kog su se) ispredao priče (anegdote) samo o dragim ljudima. Umeo je da voli i voleli su ga“. (M. Manojlović, Vajar širokog raspona, „Pobeda“, Kruševac, 25. jul 2013.)

Biografija umetnika

Akademski vajar Milivoje Mićić rođen je 1935. godine u Kruševcu.

U istoriji kruševačke Gimanzije, Milivoje Mićić bio je jedini vajar, likovni pedagog rođen u Kruševcu. Pedagoški rad Dimitrija Simića poklapao se sa gimnazijskim školovanjem Milivoja Mićića, koji je pripadao grupi gimnazijalaca koji su, okupljeni oko ovog mladog i ambicioznog profesora, formirali likovnu sekciju iz koje su kasnije svi postali akademski slikari i vajari (Čvorović, Kovačević, Đokić, Mićić, Tripković). Mićić je završio vajarski odsek na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu 1961. godine u klasi profesora Miše Popovića i tako postao prvi akademski vajar rođen u Kruševcu.

Kroz svoja dela obrađuje organske i neorganske forme. Skulpture su objedinjene u tematske cikluse: „Crna suza”, „Stremljenje – I, II, III”, „Černobil”, „Očekivanje – I, II”; Kosovski ciklus: „Ratnik – I, II”, „Miloševa zakletva”, „Lazar i Milica – Tron Kruševca”, „Poslednji kosovski juriš”, „Ranjeni ratnik”, zatim „Sveti Sava”, „Izbeglice”, „Despot Stefan Lazarević – Slovo ljubve”…

Skulpture su mu bile zastupljene na Međurepubličkoj i Međunarodnoj izložbi (40 zemalja) UN u Sloven Gradecu na temu: „Mir, humanost i prijateljstvo među narodima” 1965. i 1966. i, takođe, na međurepubličkoj izložbi „Jugoslovenski portert” u Tuzli.

Učesnik je mnogih umetničkih kolonija u zemlji. Na poziv organizatora bio je gost vajarskog kampa pored Los Anđelesa gde je izveo tri skulpture.

Autor je više bisti i spomenika postavljenih u Kruševcu i okolnim selima: Dvorane, Milutovac, Velika Drenova, Slatina, Rataje, Parcane i Mitrovo Polje. Bio je pobornik sprege između skulpture i arhitekture.

Bavio se pedagoškim radom i sa žarom prenosio učenicima Osnovne škole „Jovan Popović”, u kojoj je i radio, svoje umetničko iskustvo tako da su ga mnogi talentovani sledili u izboru budućeg poziva.

Maštao je da svom rodnom gradu ostavi skulpturu-kulu „Ratnik” visoku 40 metara na brdu Bagdala koja bi predstavljala vidikovac sa određenom namenskom funkcijom. Govorio je da bi je trebalo sagraditi zbog budućih mladih generacija kako bi se ponosile svojom istorijom. Izvajao je prototip skulpture-kule koju je više puta predstavljao putem medija.

Bio je član ULUS- a od 1965. godine, kada je po prvi put samostalno izlagao u kruševačkoj Galeriji.

Prvom izložbom pokazao je da dobar skulptor može da stvara i izvan velikih centara.

Predavao je likovno vaspitanje do penzionisanja 2000. godine. Osim znatnog pedagoškog uticaja na umetnike mlađe generacije, za sobom je ostavio i značajan umetnički opus posvećen Kruševcu i ličnostima kruševačkog kraja.

Preminuo je u 68-oj godini, 2003. godine u Kruševcu. Njegove brojne skulpture se nalaze u vlasništvu porodice. Dobitnik je mnogih nagrada i priznanja. Izlagao je na više samostalnih i grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Učestvovao je i na likovnim kolonijama u Sisevcu 1975, Kopaniku, Ohridu (1989/90), u firmi Miloje Zakić (danas Trayal korporacija) 1989, Jastrebcu 1999, U OŠ „Sveti Sava“ u Čitluku 2000. i u OŠ „Jovan Popović“.

Korišćena literatura: Mr Lazar Stojnović, Retrospektivna izložba Milivoja Mićića, Umetnička galerija, Narodni muzej Kruševac 2007; A. Marinković, D. Simić, M. Mićić, Katalog izložbe, Kruševac 1965; A. Pešić Mitrović, Kako se vaja mesto za nebo, Intervju „Pobeda“ 26.8.1994, Kruševac, str. 117