https://krusevacgrad.rs/nenad-pesterac-koki-ljudi-u-glavi-kad-zvuk-sa-morave-odleti-do-zvezda/

Nenad Pešterac Koki (Ljudi u Glavi): Kad zvuk sa Morave odleti do zvezda

Postavljeno: 16.02.2026

Jednostavan život je ono što hrani duh pravim vrednostima… Dobri ljudi su jedini sastojak koji je bitan da bi nešto moglo da ide kako treba… Drago mi je da smo sve postigli isključivo sopstvenim nesebičnim naporom i voljom da stvaramo sopstvenu muziku… Od svih mesta u kojima smo gostovali, Kruševac je grad koji ja muzički doživljavam kao svoj

Razgovarao: Ivan St. Rizinger
Foto: Veljko Radosavljević

Ima tako nekih ljudi, vanserijski talentovanih na sve strane, koji čitav život provedu u naručju svog rodnog kraja, bez potrebe da se dokazuju van njega nekim sredstvima koji im nisu svojstveni. Čitavo Pomoravlje, ta plodna Rasinska dolina dovoljno je veliko igralište i za trsteničkog „majstora od hiljadu zanata“, majstor Kokija koji na put kreće samo kad njegovu grupu Ljudi u Glavi požele da čuvu u nekom od mnogobrojnih srpskih rok klubova, u kojima su uvek rado viđeni gosti…

Danas, osim što je verovatno najpoznatiji umetnik izrade modernih frizura u toj znamenitoj varoši, i vrstan alpinista Koki je, u srpskoj muzičkoj javnosti, pre svega popularan i priznat kao vrhunski rok autor i lider traženog rokenrol sastava Ljudi u Glavi. Debituju 2018. debi albumom „Možda je ova priča počela ružno“, da bi četiri godine kasnije usledio sudbonosni susret sa Rodoljubom Stojanovićem, vlasnikom čuvene izdavačke kuće „Multimedia music Srbija“, koji objavljuje njihov eponimni album „Najbolje dolazi iz volje“. Ubrzo nakon izlaska gotovo polovina pesama sa izdanja postaju regionalni hitovi i zauzimaju vodeće pozicije na mnogobrojnim top listama. Album dobija sjajne kritike i po hrvatskim, crnogorskim, bosanskim i makedonskim medijima. Pre nešto više od mesec dana objavili su i novi video singl, urađen za pesmu „Jada“ i njime najavili dugoočekivani treći studijski album… O svemu tome, i mnogo čemu još, pričam sa jedinstvenim umetnikom, i pre svega čovekom – Kokijem.

Odrastao si u čuvenoj Dobričinoj Varoši iz velikih dela, uz to i pravoj industrijskoj velesili. Šta ti danas nedostaje najviše iz tih vremena, pre Velikog sunovrata početkom ’90-ih – da li mirisi, bliskost među ljudima, bezbrižni raspusti ili nešto četvrto?

Koki: Nedostaje sloboda i mir, jednostavnost koju je narod posedovao u tim vremenima Jugoslavije, bez nepotrebnog nagomilavanja bogatstva, koje je od ljudi načinilo zveri… Nedostajaće zauvek gotovo pa opipljiva bezbrižnost koju su ljudi posedovali u tim malim sredinama, u kojima su se svi znali, poštovali, družili, bez ikakve zadrške, a predrasude gotovo da nisu ni postojale. I, ako bi, kao svako zdravo i neopterećeno dete pravio gluposti ili bio na Moravi na kupanju, bez znanja roditelja – podrazumevalo se, uvek je neko od starijih bio tu da te opameti pitanjem – „znaju li tvoji da si na Moravi!?“… pa ti slaži ako smeš.

Šta ti znači ta činjenica da si rođen baš tu, blizu Zapadne Morave, u gotovo pa mitskom okruženju, preko reke – divna Ljubostinja, nedaleko od Banje i Kruševca?

Koki: Za mene je to značilo otvorenu mogućnost za proživljavanje jednog normalnog detinjstva, rasterećenog nepreglednih betonskih blokova i vreve koja utišava instinkte i iskonske emocije. Imao sam svedenu urbanu sredinu iz koje sam za pola sata pešačenja već bio u prirodi i dubokoj šumi… Ta jedinstvena pomoravska priroda pomešana sa istorijom, koja izbija bukvalno iz svakog grumena zemlje je, za odrastanje, nama kao deci bila bitan preduslov za stvaranje najrazličitijih autentičnih imaginacija iu kojih su proizilazile svakodnevne avanture. Naravno, Morava je, tek, bila nezaobilazano mesto za igru, istraživanje njenih skrivenih uvala i vrbaka. Volim što sam odrastao u tom i takvom Trsteniku, koji mi je doneo toliko lepih snova i beskonačnu mođ imaginacije, i verovatno je ta njegova neopisiva jedinstvenost i jedan od glavnih razloga što i dan danas obitavam u njemu.

Mislim da mala mesta daju mogućnost sporijeg življenja i proživljavanja trenutaka, samim tim i lakšeg sagledavanje onoga čime bi se u životu bavio i zabavljao. Jednostavan život je ono što hrani duh pravim vrednostima.

Danas si, pre svega, umetnik u frizeraju (ima jedan čuveni film „Holivudski frizer“), ali da najpre razjasnimo čega si ti zapravo sve majstor?

Koki: Odrastao sam u porodici u kojoj su svi bili privatnici još od ’50-ih godina prošlog veka, tako da sam svašta od zanata naučio i usavršio – najpre poprevke automobila, pored oca koji se time profesionalno bavio, preko frizerskog zanata, u kojem je majka bila pravi virtuoz, do voskarskog zanata, od koga je živela moja baba. Tako da sam u svim tim sferama majstor postao, radio 12 godina kao autolimar i tu naučio sve što se tiče popravke auta, pa onda i bravariju naučio… Imao sam i vulkanizersku radnju, pa sam i to usavršio, a frizeraj mi je bio usputni zanat… koji, eto, obavljam već više od dve decenije, kažu uspešno… Naravno i dalje popravljam automobile, ali samo sebi i ponekad prijateljima.

A pre gotovo decenije i po čvrsto si odlučio da osnuješ bend i da ne praviš kompromise. Od tog doba autorski i frontmenski predvodiš Ljude u Glavi i to isključivo u autorskom pravcu. Šta te to toliko pokrenulo u sred svih tih tvojih poslova?

Koki: Kao dete sam voleo da crtam, i da slušam muziku dok to radim… Slušajući muziku uvek mi je falilo, za mnoge pesme, još par rifova, u smislu – što ovo ne traje malo duže, nego skrate uvod ili već nešto drugo. Tako sam počeo da se zanimam za gitaru, koja mi je vrlo brzo otvorila mogućnost da pravim neku svoju muziku. Prvi bend sam napravio kada mi je bilo 17 godina i naravno, bio je autorski… To je trajalo nekih godinu i po dana. Odlazak u vojsku mi je čitavu tu priču stopirao. Nisam se muzikom bavio punih 14 godina, ali sam uvek imao želju da nastavim to uzbudljivo putovanje kroz reči i zvukove, nešto me je teralo da pre ili kasnije popunim tu prazninu u sebi, taj poriv da se iskažem kao autor i izvođač. I tako, vreme teče, čovek sazreva i 2010. se konačno vraćam muzici. Svirao sam u jednom bendu koji je težio autorskoj muzici, ali je radio i kaver varijante (obrade tuđih hitova – prim.aut.), i ta međufaza prestaje 2013. kada nastaju Ljudi u Glavi sa idejom isključivo autorskog rada.

Uz mnogo borbe, česte smene postava, sabrata Necu, hiljade pređenih kilometara, koncerata, vežbanja, te audio snimanja, da ne pominjem da si pravio scenarija za sve vaše spotove i uglavnom ko-režirao – stigoste do predvorja trećeg studijskog albuma! Kako tebi danas izgleda tih prohujalih 15-ak godina?

Koki: Kako izgleda!? Pa… to nije moglo nikako drugačije da bude – osim baš ovako kako je ispalo do sad. Dobri ljudi su jedini sastojak koji je bitan da bi nešto moglo da ide kako treba. U tom putu svi koji su prošli kroz grupu su bitni za rast i učenje u muzici i ono loše i ono dobro. Ništa ne bih menjao, drago mi je da smo sve postigli isključivo sopstvenim nesebičnim naporom i voljom da stvaramo sopstvenu muziku. Nemanja Marković je neko bez koga čitava ova priča ne bi bila ni približno dobra. On je onaj ključni faktor, naše podrazumevanje i zajedničko peglanje dilema pogonsko je gorivo koje nas održava na površini i nakon svih ovih godina. To sada sa sigurnošću mogu da ustvrdim i za ostale članove, koji su u aktuelnoj postavi. Miloš Smiljković za bibnjevima i basista Bogdan Dumanović su začinili jednu zdravu hemiju u bendu, kao da su od prvog dana tu. Bogdan je, naravno, neko ko se vrzma u i oko benda veoma dugo u raznim varijantama ispomoći, a sada i kao stalni član. Miloš je neverovatna bubnjarska mašina, i jedan jako pozitivan i drag čovek.

Što se spotova tiče, ideje jesu moje, ali svi u tom osmišljavanju scena i kadrova učestvujemo podjednako. Svi smo mi bitni da bi ovaj muzički sat kucao.

Uz sve nabrojano ti si i prilično sposoban planinar, da ne kažem alpinista. Oko tebe, na sve strane, pršti adrenalin – odakle ti ta strast prema savladavanju visina?

Koki: Planinarenje je neka gotovo pa urođena strast, vezana za davne vratolomije, one neustrašive iz detinjstva – popeti se na najviše drvo, penjati se na zgradu preko gromobrana, skakati u Zapadnu Moravu sa mosta… To sa visinom i njenim savladavanjem za mene je najnormalnija stvar. Nemam strah, neki prijatelji bi verovatno potvrdili da sam operisan od njega . Tako da volim alpinizam, za sada je to malo po strani, ali možda se uskoro i vratim ponovo na tu putanju.

Ljudi u Glavi često nastupaju po kruševačkim klubovima, narod očito voli da vas sluša. Koja su tvoja iskustva iz Lazarevog grada i koje su ti pesme, generalno gledano (ili slušano), najveći aduti na nastupima?

Koki: Od svih mesta u kojima smo gostovali, Kruševac je grad koji ja muzički doživljavam kao svoj. Mi smo tu nekako bolje prihvaćeni i više puta smo svirali nego u Trsteniku. Čitav niz saradnji sa promoterima, drugim srodnim bendovima i naš, uopšteno gledano, nagli rast kreće iz Kruševca. Pogotovo saradnja sa Zoranom Vasićem, koji nam snima i miksuje sve audio materijale koje smo objavili od 2019. godine pa na ovako. To je čovek koji je danas ravnopravni član benda, lični prijatelj, sa kojim je ovo putovanje više nego uzbudljivo i delotvorno za rad grupe…

Naša muzika je veoma autentična, sam rad na njoj je harmoničan i lagan, bez nekih fahovskih ograničenja. Volimo da istražujemo i preplićemo žanrove onako kako to osećamo, ne kako nam drugi savetuju ili kako aktuelni trendovi u rokenrolu nalažu.

Pesme koje volim da sviram, i u kojima uživam su definitivno one sa drugog i ovog trećeg albuma u nastajanju, poput „Vri vri“, „Osvajam sreću“, „Ruke gore“… i sa novog „Jada“, kao i ostale nove, koje za sada nema potrebe nabajati, osim ove koja je planirana kao sledeći singl pred album – „Bunta nema“.