https://krusevacgrad.rs/znamenite-srpske-porodice-milicevici-protici-iz-varvarina-poreklom-iz-metohije/

Znamenite srpske porodice: Milićevići – Protići, poreklom sa Metohije

Postavljeno: 31.01.2026

Porodica Milićević, poreklom iz Dečana (Metohija) naselila se u Stalaću sredinom 18. veka bežeći od turskog zuluma. U Stalaću je odrastao knez ražanjski Milić Tomić, heroj Deligradske i Čegarske bitke i diplomata. Njegov sin Stojan Milićević bio je sveštenik. Služio je u Ćićevcu i Varvarinu. Na sve skupštine u Kragujevac su, iz Temnića, uvek išli prota Stojan Milićević, Mileta Radojković i Stevan Velikić. Ova porodica dala je mnogo znamenitih arhijereja srpske crkve, diplomata i političara. Sveštenici u srpskoj istoriji nisu bili samo pastiri svojim parohijanima. Muka i nevolja ih je naterala da budu ratnici, državnici, nosioci prosvete i kulture. Potomci popa Stojana menjaju prezime Milićević u Protić, kako bi zavarali trag Turcima. Unuk Stojana Milićevića (od drugog sina) je čuveni srpski političar Stojan Protić.

Rodonačelnik porodice Milićević je bio Toma Dečanac. Milan Protić, sin poznatog srpskog političara Stojana Protića, je u svojim sećanjima zapisao da je Toma Dečanac bio iz sela Dečana kod istoimenog manastira, koji se sa ženom i dva maloletna sina doselio u Srbiju oko 1745, bežeći od turskog zuluma. O svojim precima Milan St. Protić naveo je: „Protićev praded Milić Tomić, jedan od dva sina Tome Dečanca, bio je čuveni knez ražanjski, koji je po narodnom poslu odlazio dva puta u Carigrad i sarađivao sa Karađorđem i koga su Turci nakon propasti Prvog srpskog ustanka 1813, zajedno sa starijim sinom Gmitrom (ili Dmitrom), nabili na kolac na „Mečki“ kod Ražnja. Protić je odžaković, kolenović, iako su mu roditelji mali ljudi, otac Milan zanatlija i majka Milosava („baba Đina“) nepismena seljanka iz Jasike, kod Kruševca“.

Dolazak Tome Dečanca u Stalać

Milan Đ. Milićević je zabeležio da je Toma Dečanac pobegao oko 1750. godine od turskog zuluma iz Metohije u Stalać. Njegov sin Milić, rođen je oko 1740. u selu Dečanima. Odrastao je u Stalaću, gde se i oženio. Posle smrti supruge, prešao je u Ćićevac. Tu je zasnovao porodicu sa udovicom Stankom, koja je iz prvog braka imala sina Stevana. Stanka je sa Milićem dobila još dvojicu sinova: Dmitra i Stojana.

Milić postaje knez Ražanjske nahije 1804.

Inteligentan i sposoban, Milić je brzo postao uvažena ličnost u svom kraju i celoj Srbiji. Ženidbu sa bogatom udovicom iskoristio je da izađe na glas u okolini. Angažovao se za vreme Kočine krajine, a zatim je, dobivši pristanak Osmanlija, prihvatio položaj koji su mu ponudili Srbi i postao knez ražanjske nahije. Kada je izbio ustanak 1804. godine, istakao se kao jedan od prvih ustanika, zajedno sa sinovima. Naročito se istakao u boju na Čegru, gde je teško ranjen.

Knez Milić je bio potčinjen vojvodi knežine ražanjske Đorđu Kragiću, iz sela Skorice, sve do njegove pogibije na Čegru. Obojica su obično bila u Deligradu, poznatom „Zajažilu turstva“.

Milić je sa pastorkom i sinovima učestvovao i u bici na Kamenici (Čegar) 1809.

Samo u Ćićevcu je ostalo 75 udovica neznanih junaka. Iz šanca na Čegru ostala su živa samo petorica ustanika, od kojih su trojica bili Resavci. Posle ovog poraza srpska vojska je odstupala u neredu, gonjena od Turaka. U bici na Kamenici, 1809. godine, Milić, Dmitar i Stojan uspeli su da sačuvaju živote, dok je Stevan tom prilikom poginuo.

Milić odlazi u Carigrad da dogovara mir sa Turcima 1812.

Osim što je vojevao, Milić je učestvovao i u diplomatskim aktivnostima. Po Karađorđevom nalogu, 1812. godine je pošao u Carigrad sa Stevanom Jevtićem i Ivanom Protićem, radi ugovaranja mira s Turcima. M. Đ. Milićević je zabeležio da se u Ćićevcu i okolini pričalo da je knez Milić dva puta po narodnom poslu išao u Carigrad.

Smrt kneza Milića i bekstvo popa Stojana

Kneza Milića i njegovog sina Dmitra Turci su nabili žive na kolac kako bi zastrašili narod na brdu Mečka kod Ražnja, 1813. godine. Knez Milić je živeo 73 godine. Nosio je zelenu dolamu, pripasivao silaje i oružje, imao je dugu kosu spletenu u pletenicu. Brada mu je bila velika, gusta, u mladosti crna a pod starost bela.

Ista sudbina trebalo je da snađe i Stojana Milićevića, sveštenika koga je u Nišu rukopoložio, 25. marta 1805. godine, niški mitropolit Makarije. Turci su izvršenje kazne nad Stojanom ostavili za kraj, namenivši mu, kako je zabeležio Milan Đ. Milićević, kolac obojen zelenom bojom.

Kada je došao red na Stojana, prisutni Srbi, okupljeni u velikom broju, užasnuti sudbinom postradalih, nastojeći da tako spreče gašenje porodice Milićević, obratili su se Turcima molbom da bar mlađeg Milićevog sina ostave u životu. Dželati se, međutim, nisu obazirali na srpske vapaje i nastavili su započeti zverski posao. Srbi su tad ponudili znatnu sumu novca u zamenu za život svog sunarodnika i Turci su, polakomivši se, oslobodili već ranjenog i napaćenog sveštenika.

Starešina manastira Svetog Romana predao im je obećani novac (12.500 groša), a Stojan je, zahvalan što je izbegao smrt, ubrzo vratio dug svom spasiocu: njegov život vredeo je 400 svinja, koliko ih je morao prodati kako bi nadoknadio sredstva koja su isplaćena Turcima.

I sledeći put, kada je 30 kavaza iz Niša krenulo da ubije i opljačka srpskog sveštenika, Stojana je poslužila sreća. Turkinja baba Tana iz Ražnja, gde su se kavazi zadržali na prenoćištu, obavestila ga je šta mu se sprema, tako da je Stojan sa porodicom prebegao u Varvarin.

Kavazi potraže popa Stojana u Ćićevcu, pa siđu sve do Morave gde na njih pripucaju sa srpske strane. Umesto da jure Stojana, vratili su se nazad, opljačkali svu imovinu koju nije uspeo da ponese sa sobom i potom mu zapalili kuću.

Stojan Milićević kod Šašit paše Frenčevića u Kruševcu 1816.

Posle izvesnog vremena, najverovatnije 1816. godine, Stojan se ponovo našao u rukama Turaka, kao jedan od 60 Srba koji su okovani i oterani u Kruševac, Šašit paši Frenčeviću. Na sreću, paša je bio stari poznanik Stojanovog oca, te je oslobodio mlađeg Milićevića i dopustio mu da se vrati u Ćićevac. Imao je sreće jer je paša nekada poznavao njegovog oca i poštovao ga je, pa je pustio Stojana. Posle su Turci iz Niša slali vojnike da uhvate popa Stojana Milićevića. Nikad mu nisu oprostili učešće u ustanku i optuživali su ga da podbunjuje narod.

Da bi zavarao Turke, Stojan beži u Varvarin. Na zahtev kneza Miloša crkva mu je dodelila parohiju u Varvarinu. Ubrzo je postao prota.

Stojanu Milićeviću je, na zahtev knjaza Miloša, tadašnji beogradski mitropolit Agatangel početkom 1817. dao u parohiju sela Varvarin, Maskare i Bošnjane.

Na osnovu teftera iz 1823. godine znamo da je Stojan tada imao 73 brava stoke. Bio je imućan čovek. Po smrti jereja Marka Milovanovića, služio je kao jedini sveštenik u varvarinskoj crkvi sve do maja 1847. godine, kada na parohiju dolazi njegov sin Miladin. Stari prota je služio zajedno sa sinom do avgusta 1847. godine, a otada pa do oktobra iste godine retko služi. Posle toga se uglavnom povukao. Srećemo ga u protokolima rođenih Crkve Svete Bogorodice od 14. do 24. septembra/6. oktobra 1848. godine kada menja sina Miladina, 13/25. marta 1849. godine kada krsti unuku Jefimiju (Miladinovu ćerku) i poslednji put maja 1849. godine.

Umro je 18/30. septembra 1854. godine. Sahranjen je 19. septembra/1. oktobra 1854. godine kod varvarinske crkve.

Prota Stojan je povremeno služio i u drugim obližnjim crkvama. Tako je 17. februara/1. marta 1837. godine činodejstvovao u jasičkoj crkvi na venčanju Dimitrija Popovića (sina jasičkog sveštenika Milosava) iz Jasike i Stane i Stanka Gmitrovića iz Velike Kruševice.

Sinovi popa Stojana Stanoje, Miladin, Miloje i Milan

Prota Stojan je, sa suprugom Inojkom, 1831. godine imao četiri sina: Stanoja, Miloja, Miladina i Milana. U Tefteru poreskih glava 1836. godine pominju se, uz njega, Stanoje i Miloje. Miladin je zadržao prezime Milićević, Miloje je uzeo prezime Protić ali se u početku javlja kao Stojanović. Stanoje se u izvorima javlja sa prezimenima Protić i Milićević, dok se Milan javlja najpre kao Stojanović a kasnije kao Protić. O protinom sinu Milanu zna se da je bio trgovac. Rođen je verovatno 1824. godine i ženio se dva puta. Iz drugog braka, sa Ginom, imao je dva sina: budućeg radikalskog političara i premijera Kraljevine SHS Stojana i Mijaila Protića. Stojan je rođen 1 (13) januara 1857. Krštenje je obavio protojerej Josif Protić, protoprezviter kruševački, 16 (28) januara 1857. Kao Stojanova kuma pominje se Nastasja iz Kruševca.

Prota Stojan Milićević umro je 1854. i sahranjen je u porti varvarinske crkve Uspenja Presvete Bogorodice. Njegovi potomci, da bi zavarali trag Turcima, menjaju prezime Milićević u Protić. Oni su nastavili da učestvuju u javnom i političkom životu Srbije.

Sveštenici u srpskoj istoriji nisu bili samo pastiri svom stadu – svojim parohijanima. Muka i nevolja ih je naterala da budu i ratnici i državnici a i nosioci prosvete i kulture svojim parohijanima. Bilo je tako i u Varvarinu koji je imao sreću da tokom 19. veka u njemu služi nekoliko izvanrednih sveštenika.

Jedan od njih svakako je Stojan Milićević koji je pomenut i u knjizi Milana Đ. Milićevića o znamenitim Srbima. Ni njegov sin Miladin neće mnogo zaostajati za njim, a stopama svojih predaka krenuo je i Stojanov praunuk Mihailo koji će preći u Beograd. I Aksentije Milićević i Sergije Popović bili su dobri sveštenici.

Ognjen Milićević

Foto: Projekat Rastko, Vikipedija