https://www.rts.rs/page/oko/ci/story/3230/muzika/4383158/vule-jevtic.html
НАЈВЕЋИ ПЕВАЧИ НАРОДНЕ МУЗИКЕ (2): ВУЛЕ ЈЕВТИЋ
Вуле Јевтић, први певач београдске школе народне музике: Асталски бард са Царевчевог универзитета
Пише: ЂОРЂЕ МАТИЋ
Уторак, 09. феб 2021, 14:32 -> 16:19
Вуле Јевтић је певач градског стила, опуштен, сигуран тенор, с високим нотама на граници фалсета, стила умереног, естетизованог и грађански пристојног - само с једним додатно провученим, ситним а неизбежним мигом који мења све: ка мангуплуку, севдисању, боемштини и мушкој, дечачкој несташности. А опет, то мало што је оставио и објавио од плоча и снимака спада у најгосподскије што наша колективна песмарица уопште има.
Ако је Софка Николић била симбол и преласка из мрака унутрашњости у центар нове, прве и младе, велике државе Јужних Словена, Вуле Јевтић и данас зрачи, својим тоном, стилом и ставом као певач самог Београда - певач који звучи као онај који није однекуд дошао, него му је настајући велеград природно станиште.
Иако то није сасвим било тако, као и код многих који ће се и осећати и сматрати „београдскијим од Београда" (сетимо се Моме Капора), Вуле Јевтић први је прави и потпуни представник (бео)градске школе народне музике.
Песме о градовима, међу њима и моћну и страшну песму „Једрен граде", коју пева нежно и топло, меланхолично - меланхолијом произашлом из историјске трагике - и песму „Београде, мили граде", он пева новим, култивисаним стилом интепретације народне музике.
То је стил неодвојив од институције Радио Београда, баш као што је и сам Јевтић неодвојив од једне друге институције - људске - од маестра, „мајстора-зидара", музичара без којега не би било ништа. Име је то које звони преко времена и данас удивљењем и ауторитетом: Властимир Павловић - Царевац.
Тај необичан, тежак човек (као и сви градитељи новога) посебно је поглавље наше културне историје: добровољац такозване „Ђачке чете" из Великог рата, свршени правник и социјалиста, али изнад свега рођени музичар, виолиниста, скупљач народних песама, композитор и иноватор.
У марту 1929. Царевац је, скупивши биране музичаре, створио ансамбл који ће постати темељ и међаш - Народни оркестар Радио Београда.
Царевац прати Јевтића као виолиниста и вођа оркестра, онако како ће то радити и с најважнијим певачима кроз две или чак три генерације, редом будућим класичним величинама и драгуљима: са Анђелијом Милић, Даницом Обренић, Милетом Богдановићем, све до нараштаја Јордана Николића, Василије Радојчић и неупоредивог Цунета.
Царевац је, наиме, и „шеф-диригент". У оном оригиналном германском смислу: строг, оштар и непопустљив, с властитом идејом и звучним концептом о томе како би народна музика морала да буде извођена - отуд између осталога на снимкама из тога доба доминира цилик „ћеманета", превласт виолине а не хармонике коју данас и без размишљања једначимо с нашом народном музиком двадесетог века.
Он је певачима и ментор - а у односу на Вулета Јевтића то као да се посебно чује. Вуле је савршено изабран - из генерације првих радио-певача и периода чувених аудиција (коју сâм, иронично, није прошао из прве), а које ће деценијама остати појам. „Морало је да се прође аудиција ако си хтео да певаш на радију", реченица је коју ће касније изговарати озбиљно и гордо многи певачи.
Оркестар Радио Београда у другој половини тридесетих већ се устабилио и направио свој - читај: Царевчев - препознатљиви рукопис и звук. Јевтић се у њега савршено уклопио.
Вуле Јевтић је певач градског стила, опуштен, сигуран тенор, с високим нотама на граници фалсета, стила умереног, естетизованог и грађански пристојног - само с једним додатно провученим, ситним а неизбежним, намигом који мења све: мигом ка мангуплуку, севдисању, боемштини и мушкој, дечачкој несташности.
Кроз уредне, балансиране аранжмане указује се и мали знак, „покрет главом" ка кафани, ка стварном животу Београда, градова Србије и Краљевине Југославије. Кафани не само метафоричкој, него, приповедно доследно и делом комично, и ка једној стварној: кафани коју је водио сам Царевац, кад је излазио из готово „академског" окружења Радио Београда, где је много свирача у првој постави Оркестра, запањујуће, припадало заиста академским круговима. Поред „музиканата од заната", свирали су ту и један адвокат, архитекта, два лекара, службеници... чак и један судија.
Вуле Јевтић улази на певачку сцену већ скоро пред крај тога београдског „кратког раја", засебне мале епохе пуне свирања, расвиравања, вежбања, ширења репертоара и откривања песама. Било је то време наступа уживо на радију и још дужих, легендарно исцрпљујућих проба, али и време уживања, кафана и ноћног живота, ужитка професије и позива. Уживања у животу града који се модернизује у сваком погледу али и држи чврсту везу с народом и с коренима, кроз класе и сталеже.
Вуле је денди, увек у оделу и кравати, ушминкан и с белом марамицом у џепу сакоа. Пева у најбољим локалима, слушају га као извођача а не кафанског певача коме се баца бакшиш. Он је идол - по његовом опуштеном, фином стилу рађа се чак и термин „вулизам".
Ноћи су дуге, паре су добре, жене лепе, а градски живот, поготово наспрам и даље претежно руралног друштва, сладак и боемски.
А онда долази 6. април 1941. године.
Царевац, ионако ангажован лево, одмах је у првим партизанским одредима. Вуле Јевтић, као и већина певача, углавном је слабих или никаквих идеолошких опредељења. Али обојица бивају ухапшени. Допадају најпре Бањице, страшног места у граду који се много страхота нагледао.
И онда одједном дуго скривана биографска чињеница, и из те чињенице филмски невероватна и скоро неизрецива слика: далеко од свог Београда, Царевац и Вуле, ментор и ученик, оба музичари и посвећеници националног музичког блага, бонвивани и велеграђани, у пругастим су оделима концлогора Дахау.
Царевац ослобођење 1945. дочекује, кажу, у логору гурајући кола са убијенима.
Након рата, преживевши и тај, највећи од свих ужаса, Царевац наставља свој посао на Радио Београду.
Ужас је тек завршио, а историја и култура трауме још не постоје, сувише је рано, и Царевац се фанатично баца на оспособљавање расутог оркестра у рањеном граду, поново главном граду још веће земље.
Радиће Царевац, тражити и снимати песме, откривати и школовати (он, иначе самоуки свирач) бројне певаче, пуних двадесет година. И оставити темеље за Велики народни оркестар Радио-телевизије Београд кад га буде наследио Раде Јашаревић.
Вуле Јевтић враћа се, куд другде, у кафану. Пева „бард асталски" увек једнако лако, широко. Милион песама зна Вуле Јевтић - као што је и сам себи у част, ијекавски, снимио „Многе ли сам пјесме пјево..."
Пева подижуће, животоносне србијанске двојке, пева севдалинке и староградске, пева прастаре, небрушене напеве својим финим тенором („Ој ливадо росна траво"), пева праискон песмом коју је, кажу, изгледа сам негде ископао - „Чај, горо, лане моје".
Пева док га прате мали ансамбли искусних кафањероса, а пева својом савршеном интонацијом и онда кад га прати један једини музикант, хармоникаш или гитариста.
Пева и сам. Не треба му нико. Није то фраза: кад су га нешто наљутили на радију, с четрдесет и три године живота прелази у слободне уметнике. И пише. Чак и кад направи класик за који мислимо да је Звонков - „Још литар један" - не мари много. Снима ретко, не занима га.
То мало што је оставио и објавио од плоча и снимака спада у најгосподскије што наша колективна песмарица уопште има.
Коментари
Постави коментар